Ovako je juče za Alo! govorio Dragiša Petrović iz Gračanice, koji zajedno sa suprugom Zoricom broji dane koje provodi bez svoje dece Nikole i Marije, koji su nastradali kada su avioni zlikovačke Alijanse razneli autobus „Niš ekspresa“ u kojem je bilo pedeset civila.

Ovaj Srbin slomljenog srca kaže da mu je bilo mnogo teško kada je čuo da je Priština donela odluku da takozvano Kosovo proglasi nezavisnost.

- Ta vest me je strašno pogodila. Kada sam to čuo, u glavi su mi se vratile slike zapaljenog autobusa u kojem su bila ugljenisana tela moje dece koja su nastradala ni kriva ni dužna. Ubio ih agresor, pucao na njih kao kukavica, i to odozgo, s udaljenosti od nekoliko kilometara. Pet godina kasnije se desio martovski pogrom, mnogo naših ljudi je tada nastradalo, rušili su naše crkve i manastire, spaljivali ih... Ubijali su nas kao miševe. Sve je to bio krvavi uvod u ono što se desilo 17. februara 2008. godine, kada su proglasili takozvanu nezavisnost. Dvadeset godina pre toga su nas ubijali i proganjali odavde - priča Dragiša Petrović.

Tog dana kada su tadašnje vlasti u Prištini donele odluku o takozvanoj nezavisnosti, Dragiša i njegova supruga su bili na groblju. Zapalili su tri sveće, za ćerku, sina i majku. Dragiša se seća da ga je tada supruga Zorica pitala kada će doći dan da i oni legnu pored svoje dece.

- Vraćali smo se sa groblja, sećam se kao danas, bila je nedelja, prohladno, duvao je neki vetar. Stezao sam ženu za ruku i odgovarao joj na pitanje kada ćemo opet biti sa svojom decom. Sreli smo jednog komšiju koji nam je rekao da je na vestima čuo da je Priština proglasila nezavisnost i da nam na KiM više nema života. Ne znam kako smo Zorica i ja uopšte uspeli da dođemo do kuće, kao da su nas noge izdale. Plakali smo, suza je suzu stizala... Udario sam rukama o svoje grudi i rekao bogu: „Uzmi nas, mi ionako ne živimo od kako smo decu izgubili.“ Zorica je zajecala i zagrlila me jako - kaže Dragiša, koji, kako dodaje, još uvek čeka da mu se ostvari želja da opet bude sa svojom decom.

Zorica i Dragiša gotovo svakog dana idu na groblje i grle hladnu i crnu mermernu ploču na kojoj su ispisana imena njihove dece. Po povratku odu i do Manastira Gračanica, gde se pomole za svoj narod i državu Srbiju.

- Mi druge države sem Srbije nemamo, niti nam je druga uopšte i potrebna. Ono što smo imali ubili su nam zlikovci, a ljubav prema Srbiji u nama će živeti sve dok nam ova izlomljena srca budu kucala - tiho je prozborila Zorica dok je išla za nama svojim dvorištem.