Ivan je direktni potomak kneza Rada, koji je bio rođeni brat vladike Danila i otac vladike Vasilija i Đura koji je njegov čukuneda. Magistar je ekonomije, Cetinjanin, koji svaki slobodan trenutak provodi na Njegušima.

On je intervjuu za "Borbu" govorio o svom životu na Cetinju, o dinastiji Petrović Njegoš.

Stav kneza Ivana po pitanju rušenja

je itekako jasan – to je rana njegove porodice i uopšte civilizovanog sveta na koju se, kako je kazao, ipak ne može ćutati.

„Zvuči neverovatno da je u srcu Evrope u dvadesetom veku srušen zavet jednog velikana i to od strane njegovog naroda. To je jedinstven primer. Iako je gradnjom mauzoleja oskrnavljena sveta planina skraćivanjem vrha za nekoliko metara, taj mauzolej postoji i nekima je veoma značajan i iz tog razloga ne treba ga rušiti, ali treba podići kapelu kao ispunjenje poslednje želje jednog čoveka. Danas nema ni izvorne kapele, ni one koju je obnovio

na temeljima stare, porušene austrijskim haubicama, a obaveza je ispuniti zavet ličnosti koju svi prisvajaju . To je prilika za bratskim zagrljajem svih koji različito misle tako što će se graditi kapela striktno onako kako je sam Njegoš projektovao i za života sagradio posvetivši je svom stricu sv. Petru Cetinjskom. Dakle, neka na Jezerskom vrhu budu i mauzolej i kapela po onoj narodnoj : „Đe čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna.“, jasan je knez Ivan.

Kao direktni potomak svetorodne i državotvorne loze Petrović Njegoš, knez Ivan se nije često pojavljivao u medijima. Na početku bi hteli da Vas pitamo kako izgleda život potomka najvećih sinova Crne Gore, pogotovo na Cetinju?

Hvala Vam na komplimentima, ali zbog toga što sam potomak jedne od porodica koje su bile na vlasti u Crnoj Gori i subjektivnosti koja iz toga proizilazi , ne bih komentarisao ko je najveći u istorijskom smislu , već bih to prepustio sudu istorije i doživljaju svakog pojedinca.

Život u Crnoj Gori i na

živim kao i svaki drugi građanin i u tome uživam. Volim svakodnevnicu i miran život koji je time pogotovo ispunjen u vremenu koje provodim na Njegušima. U životu na Cetinju ima dosta sete za nekim dinamičnijim i vedrijim danima koje je ovaj grad živeo. To su vremena iz perioda vladavine mojih predaka , ali i iz vremena do pre 20-30 godina kojih se ja živo i rado sećam . Pune ulice ljudi, anegdote, smeh ljudi koji su bili materijalno zbrinuti i to svoje zadovoljstvo ispoljavali kroz prepoznatljivi cetinjski humor. Tada je na Cetinju bilo oko 10 000 zaposlenih . Od devedesetih je počelo sve naglo da tone , Cetinje je ostalo bez radnih mesta i sa tim je krenula migracija stanovništva “ “.

Ako je jedna vlast uništila Cetinje, onda je obaveza neke druge vlasti da vrati bar dio sjaja ovom gradu , ako ne zbog čega drugog, ono bar zbog njegove istorijske uloge. A pravi sjaj je zadovoljstvo i bezbrižnost njegovih stanovnika, dakle održiva radna mesta.

Kada se govori o crnogorskom identitetu, on se u većini slučajeva vezuje za nasleđe Vaše dinastije. Da li bi Vaši preci bili ponosni na današnju Crnu Goru i vrednosti koje ona baštini? Konkretno, onu od pre 30. avgusta, kao i post 30. avgustovsku…

Kao neko ko je svestan svog porekla ,osećao sam obavezu da što više saznam o svojim precima i njihovoj ulozi. Mišljenja sam bio da ću najpouzdanije informacije dobiti iz njihovog pera pa sam dobar deo vremena kroz život odvojio čitajući njihova dela, zapise, pisma.

To je relativno obiman materijal koji počinje od pisama vladike Danila, preko prve „

“ koju je napisao vladika Vasilije, pisama vladike Save, poslanica Sv. Petra Cetinjskog , njegovih nadahnutih govora pred bitke na Martiniće i Kruse , velikog književnog i filozovskog opusa Njegoša, „ Junačkog spomenika“ vojvode Mirka kao i po mom mišljenju neopravdano zapostavljenih dela kralja Nikole, memoara njegovog unuka princa Mihaila i sve do porodičnih zapisa moga prađeda i đeda.

Posebno sam im zahvalan na kontinuitetu i neprotivrečnosti zapisa čime su svojim potomcima ne zbunjujući ih ostavili da znaju ko su, što su i od koga su, verovatno predosećajući vreme koje ćemo živeti. Na osnovu svega onoga što su pisali i radili jasno je da bi bili razočarani događajima , pogotovo onima od

na ovamo.

Ova Crna Gora je u mnogo čemu antiteza njihove Crne Gore. Mišljenja sam da bi pogotovo bio tužan i razočaran Sv. Petar Cetinjski koji je sav svoj život posvetio mirenju zavađenih i slozi svog naroda.

Teško bi mu pala podeljenost naroda koju su posijali oni kojima je osnovni pokretački motiv da se ne umaraju mnogo, ali da imaju veliki novac koji bahato troše. To je moguće jedino pljačkom društvenih resursa i eksploatacijom stanovništva koje se realizuje podizanjem dimne zavese u vidu nacionalnih, verskih i drugih podela iza koje se vrši pljačka naroda. Naravno, ovo nije novina u istoriji čovečanstva, ali kod nas još uvek ima pogodno tlo gdee je istinski gubitnik običan čovek koji pošteno radi i izdržava porodicu.

U nekoliko navrata ste kritički govorili o rušenju zavetne kapele Vašeg pretka Petra drugog Petrovića Njegoša odnosno vladike Rada. Šta je Vaš stav kao direktnog potomka? Kapela, mauzolej ili pak oboje?

 

Nesam od javnih nastupa i uopšte medijskog eksponiranja, ali rušenje kapele je rana moje porodice i uopšte civilizovanog sveta na koju se ipak ne može ćutati.

To je moja obaveza prema precima i tome da je pogažena poslednja želja jednog od njih skrnavljenjem njegovog groba austrijskim haubicama, a kasnije i komunističkim rušenjem . Obaveza je utoliko veća što je moj deda Rade bio aktivni borac protiv rušenja, ali bez rezultata.

Zvuči neverovatno da je u srcu Evrope u dvadesetom veku srušen zavet jednog velikana i to od strane njegovog naroda. To je jedinstven primer .

Iako je gradnjom mauzoleja oskrnavljena sveta planina skraćivanjem vrha za nekoliko metara, taj mauzolej postoji i nekima je veoma značajan i iz tog razloga ne treba ga rušiti, ali treba podići kapelu kao ispunjenje poslednje želje jednog čoveka.

Danas nema ni izvorne kapele , ni one koju je obnovio kralj Aleksandar na temeljima stare, porušene austrijskim haubicama, a obaveza je ispuniti zavet ličnosti koju svi prisvajaju . To je prilika za bratskim zagrljajem svih koji različito misle tako što će se graditi kapela striktno onako kako je sam Njegoš projektovao i za života sagradio posvetivši je svom stricu sv. Petru Cetinjskom. Dakle, neka na Jezerskom vrhu budu i mauzolej i kapela po onoj narodnoj : „Gde čeljad nisu besna, ni kuća nije tesna.“

Kada se govori o povratku kapele na Lovćenu najglasniji u protivljenju toj ideji su upravo Vaši sugrađani sa Cetinja. Pita li se porodica Petrović Njegoš oko večne kuće njenog najvećeg sina ili pojedinci daju sebi malo previše prava da komentarišu ovo pitanje?

 

Njegoš je po mnogima najveći filozof i pesnik kod Južnih Slovena i kao takav je javna ličnost, pa svako ima pravo da ga komentariše kao i da ga voli ili ne voli. Da nije ostavio poslednju želju i amanet gde će se sahraniti , onda bi bilo mesta diskusiji oko mesta gde će biti sahranjen .

Ovako, kad je jasno ostavio zavet gde će biti sahranjen koji je ispraćen kletvom ukoliko se to ne desi izgovorenom iz njegovih usta neposredno pre okončanja ovozemaljskog života , onda je svaka diskusija bespredmetna nezavisno da li dolazi od njegovih potomaka, ili nekog drugog.

Treba samo ispuniti njegov zavet, pa nam valjda bolje krene.

Upravo kada se govori o vladiki Radu, i jedna i druga strana ideološkog i nacionalnog spektruma polaže prava na njegovo vanvremensko pero. Ide se toliko daleko da se i njegova najveća dela parcelišu i uzimaju samo delovi koji afirmišu njegovo crnogorstvo dok za Njegoševo srpstvo krive izvesnog Simu Sarajliju koji ga je navodno „posrbio“. Šta je i ko je bio Petar drugi Petrović Njegoš?

je bio pre svega pravoslavni vladika što se iz nekog razloga pokušava zaboraviti . U tom vremenu značilo je da je time i gospodar Crne Gore. Upravo iz tih monaških visina postao je jedan od najvećih filozofa, teologa i pesnika. Treba napomenuti da je Luču Mikrokozmu pisao za vreme koji ga je sigurno dodatno nadahnjivao.

A najbolji odgovor na pitanje ko je bio Njegoš dobija se čitanjem Njegoša .Činjenica je da se njegova dela falsifikuju na način što se njegove misli seckaju kako kome treba što je vid najperfidnijih falsifikata. U tome, koliko mi se čini uzela je učešća i zvanična prosveta u Crnoj Gori koja ga na tihi način proteruje iz udžbenika i nastavnih programa svodeći ga na izuzetno malo vreme proučavanja koje koriste da izvlače iz konteksta njegove rečenice i misli. Pored svega, u današnje vreme protoka informacija mislim da u tome nemaju nekog uspeha.

Uvredljiva je konstatacija da je veliki Njegoš bio povodljiv i da ga je neki učitelj pored njegovog strica, živog sveca Petra Prvog mogao oblikovati. Uz to taj učitelj je već 1831.g. napustio Crnu Goru , tako da je Njegoš skoro celu svoju vladavinu proveo bez Sime Milutinovića sa kojim je ostao u kontaktu razmenjujući pisma. To je neverovatno nepoznavanje činjenica i verovatno zlonamerna interpretacija koja se naslanja na tihu komunističku propagandu koja je među narod plasirala izmišljene priče o Njegoševoj navodnoj nemoralnosti , a sve u svrhu priprema za rušenje kapele.

Njegoš je bio dosledan sledbenik svojih predaka i on ni u čemu ne proširuje i produbljuje stavove svojih prethodnika , već ih samo poetski lepše uobličava. Sve Njegoševe stavove nalazimo dve generacije pre njega u prvoj napisanoj „Istoriji o Crnoj Gori“ koju piše vladika Vasilije Petrović Njegoš 1754. godine, dakle mnogo pre rođenja Sime Milutinovića.

Centralni opis u tom delu je srednjovekovna nemanjićka država, propast carstva , Kosovski boj , Obilić i kasnije raseljavanje pod naletima Osmanlija. To delo se brzo čita i malo vremena uzima pa ga treba i pročitati.

 

Njegoševe stavove ćete naći i u delima Sv. Petra Cetinjskog, njegovog strica i najvećeg učitelja koji je jedini i mogao Njegoša oblikovati. Tu su njegove poslanice, pripovedanje o istoriji svoje zemlje koje se u svemu naslanja na „Istoriju o Crnoj Gori“ vladike Vasilija, kao i u nadahnutim govorima pred bitke na Martiniće i Kruse (

je tada imao 5 godina). Dakle, Njegoš veruje nepokolebljivo svojim precima i ni u čemu ne mijenja njihove stavove već ih samo lepše poetski oblikuje. Tu nit pratiće i njegovi naslednici na svetovnom tronu, tako da porodica ima jasan kontinuitet svog bitisanja i svoje istorije. Može se voleti, ili ne voleti, smatrati dobrom, ili lošom, ali usled ljubavi prema pisanju i time ostavljenih brojnih dela i zapisa, nemoguć je posao menjanja identiteta vladara iz porodice Petrović Njegoš.