SAD su odmah pojurile da obećaju Tajvanu pomoć i podršku, a Majkl Mekol, predsednik Komiteta za spoljne poslove Predstavničkog doma pozvao je Kongres da ubrza pošiljke oružja na ostrvo. Problem je, piše "Telegraf", što je pretpostavka

biti invazija.

Poslednji događaji ukazuju da to zapravo uopšte nije strategija Pekinga. Atlantski savet je prošle godine objavio izveštaj u kome navodi (i pruža dokaze) da je najverovatnija strategija zapravo blokada ostrva.

U izveštaju se navodi da je "pomorska blokada strateški najizvodljivija akcija za kinesku vojsku", a da je "Tajvan jedinstveno ranjiv na blokadu".

Uprkos tome što ima 21. najveći svetski BDP,

je šesti "primalac" kontejnerskih brodova. Ovo naglašava koliko je ostrvo zavisno od trgovine. Skoro 98 posto tajvanskih energenata se uvozi, a u izveštaju "Atlantskog saveta" se navodi da bi u slučaju blokade ostrvo imalo nafte za samo 146 dana, uglja za 39 dana i 11 dana prirodnog gasa.

U takvom scenariju, SAD i njihovi saveznici bi se suočili sa sumornim izborom: ili dozvoliti Kinezima da izgladnjuju Tajvance ili da pošalju zapadne mornarice da razbiju blokadu.

Ovo ne bi bio lak zadatak s obzirom na to da zapadne mornarice nisu bile u stanju da ponovo otvore

protiv daleko inferiornih sila.

Takva akcija bi mogla da izazove direktnu vojnu konfrontaciju sa Kinom, koja bi bila ekonomski katastrofalna. Prema jednoj studiji, sukob sa Kinom bi  srezao najmanje 10 odsto globalnog BDP-a.

Zapadni ekonomski lanci snabdevanja se oslanjaju na

. Bez pristupa kineskoj robi i dobrima, zapadne ekonomije bi se zaustavile. Rezultat bi bile ozbiljne nestašice i nekontrolisana inflacija.

Zapadni lideri će zato morati veoma pažljivo da razmotre diplomatsko upravljanje situacijom u Južnom kineskom moru. U interesu svih je da se osigura da situacija ne izmakne dalje kontroli, zaključuje "Telegraf".

BONUS VIDEO