"Skup na Cetinju povodom 13. jula, zvanično „Dana državnosti“, a suštinski Dana naše prve državne nezavisnosti i međunarodnog priznanja, žalosna je predstava i ropac kriptokomunista. U takvom obliku antifašizam ne postoji više nigde na tlu

, kakva je god.

Nažalost, pokrovitelj tog blasfemičnog sednika bio je predsednik države. Ne razumem zašto je odlučio da „otvori“ najznačajniju istorijsku temu sa jednim brojem učesnika koji to ničim ne zaslužuju?

Naši „antifašisti“ su surovi i nepopustljivi komunistički trabanti, guzonje koje ne odustaju od privilegovanosti, očigledno prenosive s kolena na koleno.
Nema bolje definicije o jugoslovenskom komunizmu od one koju je svojevremeno izrekao Andrej Jelić Mariokov, srpski pesnik i boem kojega komunisti, populisti, kritika i mediji nikada nisu voleli:

„

su oni predratni članovi Komunističke partije, zagovornici i aktivisti svetske proleterske revolucije i pojedinci koji su u partiju primljeni za vreme rata, u partizanskim jedinicama. Posle rezolucije IB, oni koji nisu izginuli u borbama ili likvidirani po nalogu Vrhovnog štaba, zbog skretanja sa linije, za vreme NOB, završili su na Golom otoku. Preostalo članstvo od 1948. ispravno bi bilo zvati titoistima ili komunjarama. Kriptokomunisti su novija pojava nastala posle uvođenja višestranačja. To su uglavnom potomci komunjara, ali i svi drugi koji zagovaraju demokratiju i liberalni kapitalizam, a misle kao komunjare. Na primer, komunista je bio Vlado Dapčević, a njegov rođeni brat Peko preobratio se u komunjaru. Primer za kriptokomunistu na bi bilo pošteno izdvajati jer ih sada ima ko na gori lista.“

E, upravo, skup na Cetinju, uz jedan ili dva izuzetka, bio je kriptokomunistički sabor „antifašista“ koji bi najradije „vaspostavili“ gulage i gole otoke.
Revizionizam, protiv kojega je i predsednik države, ocenjen je kao „nedopustiva pojava“ iako, i danas, osamdeset godina nakon Drugog svetskog rata, naša zvanična istoriografija obiluje gnusnim lažima i bajkovitim svaštarenjem koje je odavno prezrela ozbiljna naučna misao.

Kriptokomunisti su, u međuvremenu, iz praktičnih razloga zaboravili Kominternu, Lenjina i Staljina, odričući se u pohlepi preteča koji su bili i ostali bezobzirni likvidatori političkih i ideoloških protivnika, zločinci u ime „novog doba“, i to sve do kraja pedesetih godina prošlog veka.

Sprovodili su najbrutalniju revoluciju ikad izdiktiranu na našim prostorima, i to onu boljševičku. Ipak, ne sme biti revizionizma jer bi oni koji su smešteni po raznim NVO, u lukrativnim pokretima i parazitskim udruženjima koja arče našu mučnu, zajedničku prošlost, bili rastjerani i pokazani prstom?

Ima, dakle, revizionizma kada je u pitanju

, kada treba prečitavati našu kulturu i tadiciju, ima revizionizma i „novog tumačenja“ Njegoša, revizionističke osvete prema neporecivim istinama, ali ga ne sme biti prema vremenu jednopartijske „demokratije“. Ne sme se taknuti u laži revolucije koja je „jela svoju decu“, u petparačko i kvazi-naučno naklapanje uhleba koji još uvek vire iz generakskih i udbaških pozadina.

Ne radi se, dakle, ni o kakvom istinskom tumačenju fašizma i antifašizma, nego o forsiranju ideološkog nanosa kojemu se, valjda, ne sme prigovarati.

Krešendo ovogodišnjeg trinaestojulskog „antifašistvovanja“ je intervju mladog istoričara Vukanovića koji za Vijesti „naučno“ razbraja i to na nivou pomoćnika političkog komesara posleratno unapređenog u šefa tekstilnog pogona:

„Samo su sledbenici jedne ideje, bili oni iskusni ‘španski borci’ ili đaci cetinjske, podgoričke ili beranske gimnazije, pregurali teške godine planinske borbe Neretve i Sutjeske, oslobodili Sarajevo i Beograd, i oterali okupatora i njegove saradnike, bili oni četnici ili ustaše, do granica Austrije. Samo su jugoslovenski, a sa njima i crnogorski partizani, uspeli da samostalno oslobode svoju državu bez preovlađujuće pomoći saveznika i da u Teheranu 1943. godine budu prepoznati kao ravnopravna saveznička snaga”, ističe Vukanović.“

Samo režimski apartčik i ideološki zavisnik može izjednačiti ustaše i četnike. To je kumrovačka škola istorije. Regularna kraljevska vojska, skoro četiri godine rata, sve dok se Staljin, Čerčil i Ruzvelt nisu konačno dogovorili o novoj podeli sveta i sferama uticaja, bila je priznata od svih saveznika antifašista i nikada potom, ni jedan od njih, za razliku od Titovih istoričara, nije je proglasio fašističkom ili saradnikom fašista.

Izvesni Vukanović stavlja je, međutim, u isti koš sa nacističkim hordama ustaša, a ta istrebiteljska ideologija danas mu je očigledno podednako bliska kao i navodno „orginalno naša“ verzija komunizma. Uz to kaže da su samo jugoslovenski i crnogorski partizani samostalno oslobodili svoju državu? To bizarno laganje moglo se nekada, u mom detinjstvu, naći samo u ideološkim udžbenicima istorije, u Kekecu i stripu o Mirku i Slavku.

Nažalost, naša politička, ali pre svih naučna javnost, nema kapacitet da sagleda

na način na koji je to uradila jedna Slovenija. Razlog je u privilegovanosti komunističkih potomaka koji su se razmestili po dubini države i sistema, zamenivši roditeljske brkate ikone i petokrake simbolima novog svetskog poretka.

13. jul 1941. godine nije bio i neće nikada biti samo komunistički i partizanski praznik. Opštenarodni ustanak bio je upravo to što mu ime kaže. Bio je reakcija tradicionalne Crne Gore na petrovdansko proglašenje nezavisnosti pod patronatom italijanskih fašista. U Ustanku su učestvovali i cetinjski bogosovi, ali i prekaljeni borci sa Mojkovca, preko stotinu oficira i podoficira kraljevske vojske koji su vojničkim iskustvom presudno doprineli da Ustanak dobije karakteristike vojničke taktike i organizovane borbe. I sviđalo se to ili ne trabantima nafilovane ideološke istorije, tihi junak Ustanka bio je princ Mihailo Petrović koji je odbio da zasedne na tron fašističke tvorevine proglašene na Cetinju po ugledu na nacističku

.

Mnogi antifašisti koji su predvodili Ustanak nisu imali nikakve veze sa ratnim i poratnim verzijama partizanstva i komunizma. Nažalost, značajan broj njih već 1942. godine završio je u jamama zbog ugleda koji su uživali kod stanovništva i kao pretnja komunističkom pokretu. Na kraju, bez suda i presude, stotine njih su pobijeni oko Zidanog mosta, a oni koji su predvodili njihovu egzekuciju i sami su okončali na Golom Otoku, kao poslednji komunisti koje su nasledili, kako reče Mariokov, titoisti, komunjare i kriptokomunisti.

Neki od nas su ovu istinu naučili sa dvadeset godina, a neki iz isplativosti neće nikada. Naučili smo kada su bivši proleteri, nenajedeni u svojoj revoluciji i vođeni zadnjicama, odletjeli svi u svoja nacionalna jata, parajući i rastačući državu za koju su navodno bili spremni da daju sve, pa i život.

Obesmrtio se, međutim, taj „pa i život“ do granica nepodnošljivosti.

Bonus video: