Pravi je trenutak da se podsetimo kako je opozicija napadala predsednika Vučića i njegovu politiku. 

Napadali su ga što čvrsto drži kurs neutralnosti po pitanju krize u Ukrajini. 

Napadali su ga što se bavio, kako su oni tvrdili, beznačajnim pitanjima kao što su gas, gorivo, pšenica, prehrambeni proizvodi, pomoć domaćoj poljoprivredi i industriji. 

Upravo smo svedoci da cene gasa i nafte lete u nebo samo sat nakon što je Kremlj objavio da će priznati Lugansk i Donjeck, a i cene žitarica kreću istim putem. 

Sazivaju se sastanci Saveta za bezbednost mnogih država, zvecka se oružjem, upućuju pretnje.

Svet tone prema neviđenoj krizi i haosu, a Srbija je oaza mira i stabilnosti. 

Da ne pominjemo da je Vojska Srbije, zahvaljujući Aleksandru Vučiću, jača nego ikada i oporavljena od štetočinske akcije dezertera Zdravka Ponoša koji je kao poslušni NATO lakej uništio najvrednije borbene efektive srpske vojske i rasformirao udarne brigade.

Gde su ti šibicari da se sada oglase? Nema ih, ćute jer su svesni da ih je narod provalio.

Da su Vučićevi kritičari na vlasti u najboljem slučaju ne bi imali gorivo, grejanje i bio bi ozbiljan nedostatak životnih namirnica. Kažemo u najboljem jer bi u najgorem oni poslali srpsku mladost u Ukrajinu da juriša na Ruse. Dokaz da bi tako bilo je i činjenica da su svojevremeno nudili Amerikancima da Vojska Srbije umesto njih ratuje u Avganistanu i Iraku.

Želeli su srpsku mladost da pretvore u NATO topovsko meso dok je taj isti NATO na Kosovu i Metohiji i svim snagama podržava šiptarsku lažnu narko-državu.