Glumac

"To mi se desilo pre mesec i po dana. Tada sam se nalazio u teretani sa svojim trenerom. Često se šalimo, bio je potpuno normalan dan. Krenuo sam da radim vežbe za ramena i u jednom momentu sam video crne tačkice. Pomislio sam da je od težine. Seo sam da se opustim, trener je počeo da se šali, ja se smejem, čujem ga, ali odjednom ga čujem prigušeno. U tom momentu sam osetio veliku količinu straha i neizvesnosti. Ne znam zašto. Samo sam razmišljao: 'Bože, da ne umrem'. Čujem sebe i svoje unutrašnje misli, srce mi lupa 300 na sat. To je trajalo nekih 40-ak sekundi i samo sam nastavio da treniram", ispričao je Ammar i dodao:

"Završio sam trening i pozvao najboljeg druga, prepričao sam mu šta se desilo. Stajala mi je kafa na stolu, krenuo sam da je uzimam i ruka je krenula da se trese, sve se isto ponovo desilo. Uzeo sam torbu i izašao na vazduh i to mi je bilo rasterećenje. Ja sam samo želeo da pobegnem odatle. Otišao sam u stan i nekako sam iščekivao da se opet desi i pitao se kad će. Zapravo, meni je prijao momenat kad me je kolega pozvao i rekao da neću umreti. To mi je ostalo negde u glavi i posle toga se nije ponovilo. Dešavao se osećaj kao da opet počinje. Ja tad legnem i kažem sebi 'Neka me napadne'", objasnio je glumac.

"Neko ima knedlu u grlu, neko problem za želucem, može da se desi preznojavanje, da trnu ruke i noge ili da se vide crne tačkice. Napad panike je najveći imitator svih bolesti. Problem ne nastaje zbog samog napada panike. Taj strah uglavnom kreće od narednog napada panike, kada će se desiti. Svi smo podložni tome", rekla je doktorka i dodala:

"Mislim da kod Ammara neće prerasti u poremećaj, jer je osvestio na vreme. Kolega mu je sa tom rečenicom pomogao, jer se u napadima panike najviše plašimo da ćemo umreti, poludeti, izgubiti kontrolu, dobiti infarkt, šlog. Ništa od toga se ne dešava, ali same te senzacije su jako neprijatne. Neko ne obrati pažnju, misli da je umoran, pao mu je šećer ili je popio previše kafe. Svima može da se desi, a posle porođaja je čest napad panike, ja sam to doživela tada. Ko nije prošao kroz to, ne može realno da razume. Iza toga ne stoje bolesti, ljudi često odu u hipohondriju. Na kraju dođu do psihijatra. Važno je samo da se na vreme obratite psihoterapeutu", rekla je dr Vlašković Jovićević.