O stradanjima ove svetinje se, uglavnom, znalo u crkvenim krugovima i na prostoru Fruške gore, a onda je profesor Duško M. Kovačević o manastiru objavio knjigu, posle koje više nije bilo ni tajne, ni nedoumice: hram je u svojoj istoriji imao mnoge turobne godine, prepune razaranja, da bi danas bio za primer po broju onih koji ga posećuju.

Taman kad se uveliko spremala njegova obnova, izbio je

. Sve je zaustavljeno, svi planovi su pali u vodu, monasi su hapšeni, odvedeni kao taoci ili su morali u vojnu službu. Najzad, 26. septembra 1914. godine hram je zvanično zatvoren, a bratstvo iseljeno.

Opljačkali grob episkopa

"Po završetku rata, jeromonah iz beočinskog manastira Melentije Babić postavljen je za upravitelja Velike Remete. Jedno vreme je, osim njega, iguman bio i jeromonah Visarion. Srećom, lepo su se slagali", rekao je autor knjige.

U godinama pred Drugi svetski rat nisu preduzimani značajniji radovi, jer je manastir bio u dobrom stanju. Ali kad su ratni bubnjevi Nezavisne Države Hrvatske stigli i do ovih prostora, na udaru ustaša našla se i Velika Remeta. Došlo je ratno vreme, svi su morali da se povinuju naredbama Ante Pavelića. Manastiri i sve što se u njima čuvalo bili su prvi na udaru.

U proleće 1943. partizani su proterali ustaše iz manastira. U toku borbe izgoreo je deo krovne konstrukcije nad crkvom, spaljen ikonostas, unutrašnjost crkve demolirana, a konak opustošen. Željan da proveri crne vesti koje su do njega stizale, predratni iguman Melentije je marta 1945. došao da vidi u kakvom je stanju manastir. Nažalost, ni nova vlast mu nije dozvolila da preuzme manastirsku imovinu. Obrazloženje narodnooslobodilačkog odbora iz Krušedola bilo je kratko: "Ne želimo da primimo ni kaluđera u manastir, ni sveštenika u selo." Na kraju, neizbežna parola: "Smrt fašizmu – sloboda narodu!"

Stav novih vlasti prema crkvi i njenoj imovini, pa dakle i prema manastirima bio je opšte poznat. Tek 1949. godine ruševine Velike Remete stavljene su pod zaštitu države.

Zvanično zaštićen, a u stvarnosti je sve izgledalo drugačije. Bez obzira na to što je manastirski kompleks bio u ruševinama, zadruga u Irigu je od prostorija crkve, dvorišta i konaka napravila obor za stoku!

Ređale su se i druge nevolje. Kažnjenici koji su 1948. godine radili na izgradnji "partizanskog puta” smešteni su u manastiru. U kojim uslovima su živeli samo su njihove duše znale. A tek ponašanje milicionera koji su ih čuvali. Da čovek ne poveruje dokle je sezalo njihovo ludilo: iskopali su grob episkopa Stevana Metohijca, tražeći zlato. S moštiju su uzeli panagiju, krst i prsten.

bila je puna prljavštine i raznih otpadaka, jer je ostavljena da propada. Konaci su osposobljeni 1951. godine, ali se u njih uselilo dečje odmaralište. Meštani okolnih fruškogorskih sela krstili su se, što narod kaže, levom i desnom rukom. Ipak, vlast je morala da se sluša.

Došli bolji dani

Uspele su nekako crkvene vlasti da se tek 1971. ratosiljaju dečjeg odmarališta čije je sedište bilo u Zemunu i da ceo kompleks pripadne onome kome zaista treba. Monaški život u manastiru obnovljen je dolaskom jeromonaha Danila Zdravkovića koji je, između ostalog, ostavio i sledeći pisani trag: "Ustaše su manastir opljačkale i zapalile. Tako opljačkan, u posleratno vreme je država o njemu slabo brinula i pomagala. Tek kad je istekao ugovor o dečjem odmaralištu, počeo sam da radim s narodom i uspeo sam da manastir obnovim."

Pre više od tri decenije, iguman Danilo je potpisniku ovih redova pripovedao o nevoljama s kojima se, zajedno s monaštvom, suočavao gotovo svakodnevno: „Narod je pomagao koliko je mogao, donoseći nam najčešće kupus, krompir i luk da bismo preživeli. Uslovi stanovanja takođe su bili teški, ali smo nekako uspeli da opstanemo, da sačuvamo svetinju, a i narod je polako počeo da joj se vraća.” Kad je Danilo počeo da poboljeva, stigao je jeromonah Stefan.

Za

su došli bolji dani, jer je novi iguman pokazao agilnost, vrednoću i veliku želju da, uz pomoć dobrih ljudi i odanih vernika, što pre obnovi svetinju. Tako je uređena gostoprimnica na ulazu u manastirski kompleks, nova kapela na izvoru Ubavac, zapadno krilo konaka... Ikonostas je najveće stradanje pretrpeo 1941, a deo opljačkanog blaga je, po nalogu Svetog sinoda, iz Zagreba vraćen 1946. godine.

Ikona Bogorodice s prorocima i prestona ikona Isusa Hrista danas su najveće manastirske relikvije. Na mestu porušenog, dekorativnog kubeta izgrađeno je novo, dok su konaci i preostali deo manastirskog kompleksa obnavljani u više faza.

Danas je to hram za ponos koji posećuje veliki broj ljudi. Na platou ispred manastira svojevremeno su održavani susreti Topličana, Jablaničana, Kosaoničana i Pustorečana za koje je najzaslužniji bio novosadski privrednik Milomir Miša Marković. Nažalost, odavno nije među nama. Nedeljom i o velikim praznicima manastir je pun vernika i turista. Dolaze iz svih krajeva zemlje, iz Republike Srpske, inostranstva...

Ono po čemu se hram izdvaja od ostalih na Fruškoj gori jeste njegov zvonik. Posle onog u Krušedolu, koji je najstariji, ovaj u Remeti sa 38,6 metara je najviši. Kao osmospratnica.

Tvrdi se da je hram u prvoj polovini 14. veka podigao kralj Dragutin. Prvi siguran pisani izvor o njegovom postojanju je iz vremena vladavine sultana Sulejmana, oko 1541. godine. Hodočasnici s radošću posećuju ovu svetinju gde ih, osim lepe prirode, dočekuje replika Vitlejemske pećine i vodopad.

Mnogo nevolja i nanetog zla je preko svojih zidina i odaja prevalio ovaj fruškogorski manastir. Rušen i paljen, obnavljan, pa ponovo uništavan, danas je izvor duhovnosti i mesto gde vernici traže mir, pre svega u razgovoru s monaštvom, ali i među njegovim odajama,

, ikonama. Ništa lepše i prijatnije za svakog ko ga pohodi.

Izvor lekovite vode

Nadomak manastira je izvor Ubavac posvećen Svetom Dimitriju. Narod smatra da je njegova voda lekovita i da pomaže bolesnim očima. Do izvora se stiže putem koji počinje na prvoj velikoj raskrsnici u podnožju sela. Prema legendi, prolazeći ovuda Sveti Dimitrije je zastao da se odmori. Iscrpljen od puta, pomolio se da pronađe neki izvor s vodom. Želja mu se ispunila, jer je u blizini zažuborila voda. Svojevremeno su je Slovenci ispitivali i utvrdili da je veoma kvalitetna: sadrži 22 hemijska elementa i minerala.

Braća ktitori

Braća Andrija i Jakov Andrejević ktitori su zvonika u Velikoj Remeti. Čim je 1734. postao administrator karlovačkog vlastelinstva, Andrija je učestvovao u odbrani narodnih i crkvenih interesa. Pouzdano se zna da u političkom životu srpskog naroda, od 1730. do 1770. godine, nije bilo nijednog važnijeg događaja u kojem on nije učestvovao. U Sremskim Karlovcima braća su sagradila veliku i lepu kuću, delo tada najboljeg domaćeg graditelja Koste Zmejanovića.

Prebegli i doneli ikone

Monasi

Rakovica su 1739. prebegli u Srem, pri kraju Austro-turskog rata. S dozvolom patrijarha Arsenija Četvrtog, kaluđeri, zajedno s igumanom Mihailom, smestili su se u Veliku Remetu, donoseći i nekoliko ikona koje su 1687. godine slikali ruski ikonopisci. U njihovom prtljagu bili su odežda, deo biblioteke i gramata ruskog imperatora Petra Velikog.