Nije nepoznato da glumci kao predstavnici umetničkog sveta posebno vole restorane i kafane. Biti boem i raspikuća na neki način karakteristika je ovog zanata. Urbane legende govore da su neka od najvećih imena srpskog glumišta u kafanama ostajali danima, vraćajući se kući bez dinara u džepu. Svoje uglavnom bedne umetničke plate trošili su na hranu i piće, a da imaju manire dokazivali su time što su častili muziku i konobare.

Ovo izgleda nije slučaj sa proslavljenim glumcem, režiserom i producentom

Paparaco Alo! uslikao je Bjelu tokom jednog sunčanog popodneva kako sa prijateljem uživa u specijalitetima na terasi kultnog beogradskog restorana. U opuštenom ćaskanju, dok su jeli smuđ orli i pili vino, konobar ih je obilazio i služio sa posebnom pažnjom jer je sigurno provalio ko je tog dana rešio da novac ostavi baš na ovom mestu. Glumac se nije bahatio, ali se s druge strane ponašao kao mu ovolika količina pažnje i posvećenosti jednog ugostiteljskog radnika po zakonu i rođenjem pripada. Konobar je menjao pepeljare posle skoro svakog popušenog tompusa, po nekoliko puta dolazio da pita da je sa hranom sve u redu i da li glumac i njegov prijatelj žele još nešto da naruče.

Skoro aristokratskog držanja, Bjelogrić nije podizao glavu ka konobaru ali je uljudno i kratko odgovarao na postavljena pitanja. Kada je došlo vreme da se krene kući, glumac je zatražio račun. Konobar je doneo kožnu fasciklu i verovatno očekivao bakšiš nakon besprekornog usluživanja. To se, nažalost, nije desilo. Kreator serije „Senke nad Balkanom“ platio je ručak karticom, a konobaru nije ostavio napojnicu. Ovaj postupak bacio je ozbiljnu senku na Bjelogrlićeve manire i kućno vaspitanje, a mi možemo samo da konstatujemo: „Bog te video, pa Bjela je stipsa!“.

Toma nije bio škrtica

Budući da je Bjelogrlić ekranizovao život slavnog kantautora Tome Zdravkovića čudi da, izučavajući njegovu biografiju, nije zapamtio da je pevač bio veliki boem koji je čašćavao sve redom. Mogao je od njega da prepiše taj model ponašanja jer se i danas, 30 godina posle pevačeve smrti, prepričavaju anegdote o tome kako u džepu nikada nije imao zmiju.