Podseća da je vojni vrh, posle zasedanja Vrhovne komande oružanih snaga 15. marta 1991, doneo odluku o vojnom udaru, iako od Predsedništva SFRJ nije dobio nikakvu saglasnost za povećanje broja vojnika, niti za podizanje borbene gotovosti, čak ni sa jakim obrazloženjem da treba da sprovedu u život već donetu odluku Predsedništva o nasilnom oduzimanju Hrvatima protivzakonito uvezenih 100.000 "kalašnjikova".

VOJNI PUČ

- Milošević i ja smo pre pomenute sednice zajedno smatrali, pošto u Predsedništvu SFRJ nema sloge ni o čemu što bi vodilo opstanku Jugoslavije, da bi prepuštanje vlasti vojsci bio dobar način i neophodan potez za spas zemlje - otkriva

i dodaje da su se njih dvojica pomenutog dana srela sa saveznim sekretarom za narodnu odbranu Veljkom Kadijevićem, načelnikom Generalštaba Blagojem Adžićem i zamenikom saveznog sekretara Stanom Brovetom, koji su ih pozvali da ih obaveste o odluci da izvrše vojni puč.

Jović im je, ipak, rekao da bi njihov poduhvat vodio u propast, pozvao ih je da odustanu, što su oni na kraju i učinili, "ali dok su se skanjerali, za nekoliko dana dogodile su se velike štete ratom u Sloveniji i nekim besmislenim akcijama Ante Markovića, koji se nametnuo da komanduje vojsci, iako mu Ustav nije davao takva prava".

KAD BI SMAKAO 100 LJUDI...

Jović navodi i da je

samo nekoliko dana ranije rekao Kadijeviću: "Veljko, samo kad bi smakao sto ljudi koji rasturaju Jugoslaviju, sve bi bilo rešeno." Kaže da je to smatrao šalom, dok je Kadijević kasnije zapisao da je vojni puč od njega tražila Srbija.

- Jugoslovenska kriza se nije mogla rešiti vojnim udarom, to je sigurno. Vojni udar bi samo mogao povećati međunacionalne sukobe i ubrzati raspad zemlje i u suštini bi se pokazao kao prisiljavanje drugih naroda da žive sa nama, iako oni demokratskim putem dokazuju da to ne žele - zapisao je Jović.