Dok se Srbiji decenijama postavljaju novi uslovi i ucene na njen put ka Evropskoj uniji, Ukrajina se hvali kao idealni kandidat za članstvo. Zemlja razorena ratom, sa zabranjenim medijima, praktično nepostojećim ljudskim i manjinskim pravima, nejasnim granicama i masovnim egzodusom mladih, smatra se „savršeno spremnom“ – jer, kako izgleda, njima se sve može.

Prilikom predstavljanja godišnjeg izveštaja Evropske komisije o proširenju, šefica diplomatije EU, Kaja Kalas, istakla je da bi Ukrajina, zajedno sa Crnom Gorom, Albanijom i Moldavijom, mogla postati članica Unije do 2028. godine.

Istoričar Aleksandar Raković za Sputnjik napominje da je jedini kriterijum koji je zaista odlučivao o mogućnosti ulaska Ukrajine u EU – mržnja prema Rusiji. Po svim ostalim parametrima, zemlja nije napravila nikakav napredak. Standardi i vrednosti Evropske unije u Ukrajini su samo bajka bez srećnog kraja. Prema njegovim rečima, ljudska prava, posebno ruske manjine, u Ukrajini su najviše ugrožena, dok država ne ispunjava nijedan od formalnih kriterijuma za članstvo. Političke ambicije EU u ovom slučaju očigledno imaju za cilj da se dodatno okruži Rusija.

Raković dodaje da postoje zemlje u EU koje realno sagledavaju situaciju i da bi na njihovu inicijativu mogao biti stavljen veto na prijem Ukrajine. Mržnja prema Rusiji je, prema njegovim rečima, prvi preduslov, ali sama po sebi više nije dovoljna. Primer Rumunije i Bugarske iz ranijih perioda ne može se porediti sa današnjom situacijom, jer politika EU nije više jedinstvena. Raković posebno ističe Mađarsku kao državu koja bi mogla da ospori prijem Ukrajine u Uniju, dok je stav Slovačke neizvestan.

On dalje kritikuje dvostruke standarde EU: Srbiji se decenijama obećava članstvo, uprkos njenim ustupcima i napretku, dok Ukrajini, zemlji razorene ratom i sumnjivih granica, odmah sugeriše članstvo, iako realno šanse za to nema. Prema Rakoviću, ovakve inicijative mogu biti samo „probni baloni“ kako bi se stvorio utisak da Ukrajina napreduje, iako mnogi u EU shvataju da je pravo pitanje šta će uopšte ostati od Ukrajine kao države, a ne da li će postati članica Unije.

Kada je reč o slobodi medija, Ukrajina nije zabeležila napredak. Sloboda izveštavanja u praksi je ograničena na pitanja koja se tiču Rusije, ruskog stanovništva i Ruske pravoslavne crkve, dok se druga ključna društvena i politička pitanja prećutkuju. Raković upozorava da Kijevski režim koristi stanovništvo kao živi štit, što ni ekstremističke organizacije poput ISIL-a nisu činile.

Na kraju, jasno je da Ukrajina ni po jednom kriterijumu ne ispunjava uslove za članstvo u EU, i da je šansa za njen prijem praktično nulta. Ideja o ukrajinskom ulasku u Uniju biće predmet debate unutar EU, ali bez realnih šansi za realizaciju. Ipak, kako zaključuje Raković, „njima se, koliko vidimo, sve može“.

(